Савремени приступ и моделовање васпитно-образовног процеса подразумева интердисциплинарност и усмереност ка ученику и развоју знања, вештина, способности и ставова кроз развој међупредметних компетенција ученика. Основни елементи савремене школске праксе су следећи: индивидуализација, кохерентност програмских садржаја који су прилагођени узрасним могућностима ученика, савремени методички модели који подразумевају проблемске захтеве као услов за учење и креативно изражавање, теме које интегришу у себи различите аспекте, мотивација, као и интердисциплинарност, односно холистички приступ. Кохерентност програмских садржаја подразумева прожимање различитих елемената у процесу васпитања и образовања и њихово прилагођавање узрасним и индивидуалним могућностима ученика. Последица савременог начина производње и рационалне поделе људског рада, јесте све већа специјализација која утиче на област васпитањa и образовања. Диференцијација наставних садржаја на поједине целине утиче на интегритет и целовитост развоја дечје личности. Негативни утицаји диференцијације могу да се ублаже интегрисањем, повезивањем и прожимањем програмских садржаја, односно холистичким приступом настави и учењу. „Корелација у васпитно-образовном процесу представља повезивање садржаја између различитих предмета или унутар једног предмета. Важан показатељ међупредметне повезаности је њено временско деловање, те се она дефинише и као хронолошка или лонгитудинална (претходна, пратећа и перспективна), као и информациона (чињенична, појмовна и теоријска)” (Станисављевић 2009: 12). Интердисциплинарни приступ значи повезивање различитих садржаја (области) у логичке јединице организоване око једне теме, идеје или феномена. Интеграција може да се обави и на нивоу садржаја унутар једне области. За планирање и примену интердисциплинарног приступа сарадња између наставника има суштински значај за успешност овог процеса. Дете на млађем узрасту је интегрална личност која још не диференцира различите садржаје. Деца кроз своје активности повезују игру и стварање са сазнањем, радом и комуникацијом. Tоком школског образовања појединац почиње да разликује ове активности, понекад и на штету сопственог интегритета, који нарушавају подела рада и парцијални интереси (Смернице и водич за примену националног оквира курикулума: http://razvionica.wix.com/smernice; 28.3.2016). Tематски начин планирања велике могућности за интеграцију пружа и програмирања. У школи је могућа интеграција кроз корелацију наставних садржаја и тематско планирање. Теме и ликовни проблеми треба да у први план истичу проблемски приступ и да су усклађени са развојним могућностима, сазнајним способностима, предзнањима ученика и њиховим искуством. „Тематски приступ ствара могућности за: повезивање информација и знања која дете стиче на различитеначине и из различитих извора, што успоставља и обогаћује значај важних концепата у образовању и у обликовању ставова и вредности; успостављање различитих повратних информација између искуства стеченог у породици, заједници и култури с једне стране, и учења у школи с друге стране, при чему се интегришу стечена знања и вештине са ситуацијама у свакодневном животу; посматрање истог проблема, феномена или идеје из различитих углова и на различите начине, што помаже успостављању система различитих концепата и значења” (Филиповић 2013: 15). „Одрасли (педагог, учитељ или васпитач), треба тако да организује активности да се оне преплићу и повезују са свим осталим садржајима. Иако се највећи број утисака добија путем визуелне перцепције, она ипак није једини, а ни изоловани начин стицања искуства, већ је повезана са запажањем акустичких и кинестeтичких појава. Све ове појаве окружују човека истовремено, и он их не доживљава појединачно, нити изоловано, што је још израженије код деце у развоју” (Филиповић и Каменов, 2013). И на крају, важно је истаћи да је процес важнији од самог резултата јер, како наводи Левенфелд, „интегрисано учење се не постиже кроз изучавање самог садржаја, већ се интеграција одиграва унутар детета” (Lowenfeld, 1975: 106).

Управо је Пројекат Развој међупредметних компетенција прилика да се да пуновредна подршка напорима нашем образовном систему да се развија у складу са образовним тенденцијама и потребама ученика у савременом друштву.

др Сања Филиповић, редовни професор
Академија уметности Универзитета у Новом Саду
водитељ/ментор обуке РМК